Dark art #18

Dark art #18

Advertisements

Обриси стварности

Чији је ово одраз у огледалу,

твој, мој, или оног пролазника журног,

што не подиже поглед, већ ћутећи прође?

Шта показују обриси стварности,

тебе, мене, или рефлексију давног покрета,

заробљеног и заборављеног?

Пробуди се и не мисли на прошле

и будуће снове, који се лагано спуштају

низ лице, низ дланове судбине.

БД

 

* * *

Наше очи чекају крај,

док почетак умире

у величанственом црвенилу

размазаних боја,

а звезде се изнад радују,

као да кажу: дошао је…

 

БД

Above the Djerdap #2

Немој ми давати разлог

Немој ми давати разлог

за још један осмех,

и немој ми давати разлог

да преживим још један дан,

гледајући небо и слушајући

како се бол претвара у јецај,

јецај у вапај, а вапај у немост

и тишину која мори, и зато

ми немој давати разлог

да преживим још један дан.

 

Немој ми пружати руке,

ионако сам већ овде, на дну,

у понору, у мраку,

овде где се не чује откуцај

и где се дах претвара у ништавност,

ништавност у вечност,

а вечност покушава да престане

и да се утопи и сједини

са пропашћу овог времена.

 

Немој ми давати разлог

и немој ме ломити више,

моје испијене очи не виде светлост,

јер је кријеш, јер се скриваш,

не причаш ми своје снове,

од тебе ми само тишина стиже.

Немој ми давати разлог

за још један осмех.

БД

imgonline-com-ua-vintageLzUHQ9BbQO82

Чекајући виле

imgonline-com-ua-Fairytale-Mh1pYmycTTzz

Чекајући кишу

PhotoFunia-1494756623

У сумрак

У сумрак,

без страха, без снова,

одлете птица, одлете сама,

тужно је гледала, тужно је певала,

зато је кренула у сумрак,

без страха, без снова,

без игде икога, у ноћ, црну и снену,

јаку и снежну, са болом,

са сузом у оку, без наде, и без срама…

У сумрак,

летела је сама, без циља,

без друга, тачно је знала како ветар слама,

како месец помно прати

сваки откуцај, сваку жељу,

како срце нема цену,

како очи саме скрећу,

саме траже, али то не може да се нађе,

то не може да се нађе…

 

БД

Бездан, и тама у њему

Не чујем од музике

и неповезаности о којој причаш.

Сметају ми таласи,

јер ме враћају на почетак,

јер ме бездан,

и тама у њему

држе свезаног и отргнутог

од ватре и Сунца.

 

Истеци из мене, мирно,

нека се помешају боје и звуци,

нека се помири свест са сликом

и нека ово тело престане да плива,

јер ме бездан,

и тама у њему

држе покорног и немарног

у прашини и калу.

 

Морам да ти верујем када кажеш да осећаш

како протиче време кроз прсте,

како додиром клизиш кроз простор.

И зато истеци из мене, лагано,

и остани ту, у тој хладној води,

јер музика више не прија,

она звечи, хучи,

јер ме бездан,

и тама у њему

одвлаче и развлаче

по ћошковима свемира.

 

Не чујем од музике

и неповезаности о којој причаш,

о којој машташ, док ме препушташ

и остављаш свезаног и отргнутог

од ватре и Сунца.

 

Бездан,

и тама у њему…

 

БД

Привид

Нејасно притеран уз зид,

непоколебљиво прикљештен уз звуке звона,

неприметно, отуђено и без права гласа

са зебњом чекам да пригрлим додире,

чекам да ми неко објасни знаке,

да ми неко покаже и укаже на истину,

на неразумне одлуке збуњенога бића.

Обележен сам за сва нова пролећа,

и за све топле кише.

Уснуло се уздижем и привидом се браним,

разлог не постоји, јер сетном се ја не надам више.

 

БД

Не постоји више ништа…

Удахни ме,

али опрезно,

јер се споро провлачим

кроз нетакнуте снове,

кроз бесмислене пределе

и белину јутра,

док звуци пространства

разигравају сенке по зидовима града.

 

Издахни ме,

али полако,

јер заборав бледи попут сећања,

а плодови промишљености

падају у крило оном који

струже светлост и кида душу.

Не постоји више ништа

осим круга бескрајних светова.

 

БД