Одустајем

Одустајем,

трудим се да не престанем,

али одвратан осећај још увек прожима,

као и спознаја да смо увек сами,

на овом свету, у овом животу.

 

Одустајем,

пуштам све да пропада,

пуштам све без прекида да сруши се,

све без снаге да остане и постане

пепелу прах и из кошмара крик.

 

Одустајем,

без пркоса, без поноса,

одустајем и не кривим те,

одустајем и остављам места за све,

остављам само сећање, остављам само заборав.

БД

 

Advertisements

Одлазак (о једном граду)

Сенке се играју

по златним зидовима

овог града плача.

Корак мирно ходи,

мирно брише моје постојање.

Знам ја тачно своје речи

вама упућене.

Река руши живот,

река никада не престаје.

Ветар носи лишће,

осмех брише трагове.

Сада се свега сећам,

сада не желим да сам крај себе.

Иза туђег лица

бројим преостале године.

Збогом, топло Сунце!

Збогом, тамне станице!

Збогом, пусте улице!

Збогом, преостали људи…

БД

Хоћу да будем…

Хоћу да будем тренутак

који слика бојама тишине,

хоћу да будем одраз

на лицу времена.

 

Хоћу да осетим кишу

на длановима туге,

хоћу да осетим талас

и плућа пуна воде.

 

Хоћу, али не смем

да се претворим у облаке,

хоћу да престане

ово време да спутава.

БД

Погрешно време…

Погрешно време и погрешни људи,

лоше је време, а необични људи,

пуштам кораке да воде ме низ падину,

пуштам тело да се помера и да се не сећа

где ме воде, где ме вуку.

Пуштам руке да разгрћу тмину,

јер погрешно време и погрешни људи

не виде сад ништа,

јер лоше време и необични људи

покривају Сунце и отимају све.

 

Погрешно време и осакаћени људи

верују свему и не остављају ништа,

ништа од тебе и ништа од мене,

ништа од снова и ништа кад треба,

погрешно је, погрешно је,

али нико не зна и нико се не сећа…

БД

 

На крају

Путујте са мном облаци силни,

покрените свест, нек’ поцрвени,

нек’ запене звуци који носе моје боје.

На крају смо света потпуно своји,

на крају смо туге потпуно мирни.

Иза затворених врата шапућем тихо,

чувај ми снагу истрошених речи,

веруј у сумрак слепих обећања и

остани попут мене крај тебе,

крај нас…

БД

Опет се претварам у тебе

Ветар хучи као да је у праву,

као да жели да покаже промене у оку,

оку које затвара своје прозоре,

јер се боји да не сване, да не покаже свој страх

испијеног лица.

И опет се претварам у тебе,

и опет ме мори исти сан.

Ја сам био тамо.

Видео сам пропаст како се котрља.

Сакрио сам се у огледалу

и слушао их како причају о сећању.

Не дирај ме својим мртвим рукама,

и не прилази својим бледим и укоченим очима,

које су гледале превише страхота времена

проведеног у забораву.

Падајући заувек пустио сам ваздух,

чекајући дно да ме поклопи својим шапама

и да затвори чељуст гасећи светлост.

И опет се претварам у тебе,

и опет ме мори исти сан.

Поново сам прокључале крви вриштао у ноћи.

Падајући заувек склапао сам очи,

чекајући таму да ме поклопи

свом својом тежином.

Био сам већ овде. Сећаш се?

Ти си ме тражила на оваквим местима.

Твоје име ми је било на уснама

док сам се поражен препуштао хладноћи.

БД

* * *

Ловим давно заборављене стихове,

прикрадам се нечујно,

али понос ми не дозвољава

да се удаљим од тебе,

да не тражим оно што ми припада,

јер све је усахло

и све се снебива.

Капи кише опомињу на стварност,

лавеж паса у даљини држи будним,

док крцкају кости

ветар не стишава,

али опет, све је стало

и ништа се не помера.

БД

Обриси стварности

Чији је ово одраз у огледалу,

твој, мој, или оног пролазника журног,

што не подиже поглед, већ ћутећи прође?

Шта показују обриси стварности,

тебе, мене, или рефлексију давног покрета,

заробљеног и заборављеног?

Пробуди се и не мисли на прошле

и будуће снове, који се лагано спуштају

низ лице, низ дланове судбине.

БД

 

* * *

Наше очи чекају крај,

док почетак умире

у величанственом црвенилу

размазаних боја,

а звезде се изнад радују,

као да кажу: дошао је…

 

БД

Above the Djerdap #2

Немој ми давати разлог

Немој ми давати разлог

за још један осмех,

и немој ми давати разлог

да преживим још један дан,

гледајући небо и слушајући

како се бол претвара у јецај,

јецај у вапај, а вапај у немост

и тишину која мори, и зато

ми немој давати разлог

да преживим још један дан.

 

Немој ми пружати руке,

ионако сам већ овде, на дну,

у понору, у мраку,

овде где се не чује откуцај

и где се дах претвара у ништавност,

ништавност у вечност,

а вечност покушава да престане

и да се утопи и сједини

са пропашћу овог времена.

 

Немој ми давати разлог

и немој ме ломити више,

моје испијене очи не виде светлост,

јер је кријеш, јер се скриваш,

не причаш ми своје снове,

од тебе ми само тишина стиже.

Немој ми давати разлог

за још један осмех.

БД

imgonline-com-ua-vintageLzUHQ9BbQO82