Одлазак (о једном граду)

Сенке се играју

по златним зидовима

овог града плача.

Корак мирно ходи,

мирно брише моје постојање.

Знам ја тачно своје речи

вама упућене.

Река руши живот,

река никада не престаје.

Ветар носи лишће,

осмех брише трагове.

Сада се свега сећам,

сада не желим да сам крај себе.

Иза туђег лица

бројим преостале године.

Збогом, топло Сунце!

Збогом, тамне станице!

Збогом, пусте улице!

Збогом, преостали људи…

БД

Advertisements

Хоћу да будем…

Хоћу да будем тренутак

који слика бојама тишине,

хоћу да будем одраз

на лицу времена.

 

Хоћу да осетим кишу

на длановима туге,

хоћу да осетим талас

и плућа пуна воде.

 

Хоћу, али не смем

да се претворим у облаке,

хоћу да престане

ово време да спутава.

БД

Чекајући поклоне…

Погрешно време…

Погрешно време и погрешни људи,

лоше је време, а необични људи,

пуштам кораке да воде ме низ падину,

пуштам тело да се помера и да се не сећа

где ме воде, где ме вуку.

Пуштам руке да разгрћу тмину,

јер погрешно време и погрешни људи

не виде сад ништа,

јер лоше време и необични људи

покривају Сунце и отимају све.

 

Погрешно време и осакаћени људи

верују свему и не остављају ништа,

ништа од тебе и ништа од мене,

ништа од снова и ништа кад треба,

погрешно је, погрешно је,

али нико не зна и нико се не сећа…

БД