Град

fsopmpek4

Advertisements

(С)Умор

Не могу да ти причам приче,

не могу ни да се насмејем.

Веруј ми када кажем да плачем,

да осећам да тонем, и да не сањам више.

Не могу, стварно не смем да ходам кроз мрак.

Не могу, али желим да средим своје мисли,

које ми не дају мира и држе ме овде,

овде на земљи, испод облака.

Веруј ми када кажем да уморан седим,

и да се трудим да се сетим,

где сам ја то нестао, где сам се изгубио.

Разгрћем земљу, али тонем још дубље.

Измени мој покрет и улиј ми снаге да запливам.

Објасни ми светлост, одагнај те звуке и погледај.

Колико је време, колики је талас?

Не могу да дишем, не могу да сањам.

Промени ми сећање, пошаљи ми знаке које препознајем.

Распали ми жељу, јер жеља ме тера да заплачем.

Не могу да станем, не могу да кренем,

не могу да верујем без промене.

БД

pencil_sketch_1461170799882

Све се покреће и све се окреће

Замишљен

и празнога лица,

стојим и посматрам звездану ноћ.

 

Колико јуче

нисам познавао ништа,

сада верујем да не постоји свет.

 

Већ сутра

прелиће се боје,

и постаћемо свесни да живот почиње.

 

Замишљен

и поспан још стојим,

а све се покреће и све се окреће.

 

БД

Варијација на тему 2

pixlr

Варијација на тему 1

collage

Страдање

Зар тај живот има цену,

зар ти снови губе важност?

Да л’ потајно гушиш светлост,

или више то не кријеш?

Вриштиш кроз мене и невину нејач,

вриштиш кроз преклане вратове

и рупе од метака.

Зар не видиш опустела стара огњишта?

Зар не видиш да ту сада други људи живе?

Крвавом руком показујеш свету

своје заблуделе лажи,

спаљена села и оголеле кости.

Не брину те сузе и клетве тужних и очајних мајки,

не тиче те се плач уплашене и невине деце.

Они иду у предугим колонама,

бодљикавом жицом опасани.

Њихово постојање је порушено и уништено

као и праг са ког су кренули у непознато.

Зар тај живот има цену,

Зар ти снови губе важност?

БД

Jednog lepog dana 024

Дунав ће постати море…

pencil_sketch_1463867622740

ДМ кеј ноћу

pencil_sketch_1463867067264

Моја уста нема су

Моја уста нема су

и не говоре о људима,

о њиховим мислима,

и тајнама у грудима,

лицима и сновима

и њиховом почетку.

Моје руке склопљене су

и не показују на изроде,

са бојама на главама,

и бременом на леђима,

сумраком у очима

и њиховом проклетству.

 

БД

Сећање на сутра

Данас,

последњег дана вечности,

мојим венама протиче сећање, сећање на сутра,

мојим венама протиче твоје име.

С тога заустављам време

и облачим лишће сребрних сенки,

испуцале коже.

 

Данас,

последњег дана вечности,

последњег дана светлости,

ја одустајем од страха, и одустајем од летења,

јер мојим венама протиче твоје лице,

и мојим венама куца твоје срце.

 

БД