Опет се претварам у тебе

Ветар хучи као да је у праву,

као да жели да покаже промене у оку,

оку које затвара своје прозоре,

јер се боји да не сване, да не покаже свој страх

испијеног лица.

И опет се претварам у тебе,

и опет ме мори исти сан.

Ја сам био тамо.

Видео сам пропаст како се котрља.

Сакрио сам се у огледалу

и слушао их како причају о сећању.

Не дирај ме својим мртвим рукама,

и не прилази својим бледим и укоченим очима,

које су гледале превише страхота времена

проведеног у забораву.

Падајући заувек пустио сам ваздух,

чекајући дно да ме поклопи својим шапама

и да затвори чељуст гасећи светлост.

И опет се претварам у тебе,

и опет ме мори исти сан.

Поново сам прокључале крви вриштао у ноћи.

Падајући заувек склапао сам очи,

чекајући таму да ме поклопи

свом својом тежином.

Био сам већ овде. Сећаш се?

Ти си ме тражила на оваквим местима.

Твоје име ми је било на уснама

док сам се поражен препуштао хладноћи.

БД

Advertisements

Dark art: Into the light

Into the light

Макро фотографија

Макро фотографија (албум фотографија)

DSCN5273-01

Отац

Otac Father

* * *

Ловим давно заборављене стихове,

прикрадам се нечујно,

али понос ми не дозвољава

да се удаљим од тебе,

да не тражим оно што ми припада,

јер све је усахло

и све се снебива.

Капи кише опомињу на стварност,

лавеж паса у даљини држи будним,

док крцкају кости

ветар не стишава,

али опет, све је стало

и ништа се не помера.

БД

Dark art #18

Dark art #18

Обриси стварности

Чији је ово одраз у огледалу,

твој, мој, или оног пролазника журног,

што не подиже поглед, већ ћутећи прође?

Шта показују обриси стварности,

тебе, мене, или рефлексију давног покрета,

заробљеног и заборављеног?

Пробуди се и не мисли на прошле

и будуће снове, који се лагано спуштају

низ лице, низ дланове судбине.

БД

 

* * *

Наше очи чекају крај,

док почетак умире

у величанственом црвенилу

размазаних боја,

а звезде се изнад радују,

као да кажу: дошао је…

 

БД

Above the Djerdap #2

Немој ми давати разлог

Немој ми давати разлог

за још један осмех,

и немој ми давати разлог

да преживим још један дан,

гледајући небо и слушајући

како се бол претвара у јецај,

јецај у вапај, а вапај у немост

и тишину која мори, и зато

ми немој давати разлог

да преживим још један дан.

 

Немој ми пружати руке,

ионако сам већ овде, на дну,

у понору, у мраку,

овде где се не чује откуцај

и где се дах претвара у ништавност,

ништавност у вечност,

а вечност покушава да престане

и да се утопи и сједини

са пропашћу овог времена.

 

Немој ми давати разлог

и немој ме ломити више,

моје испијене очи не виде светлост,

јер је кријеш, јер се скриваш,

не причаш ми своје снове,

од тебе ми само тишина стиже.

Немој ми давати разлог

за још један осмех.

БД

imgonline-com-ua-vintageLzUHQ9BbQO82

Чекајући виле

imgonline-com-ua-Fairytale-Mh1pYmycTTzz